ПРАВОСЛАВЉЕ И БУДУЋНОСТ ...

Спољни услови у којима се православље данас налази изузетно су тешки. Велики део православног света живи у политичким условима у којима се религији као таквој званично не признаје стварна и легитимна улога у друштву. Проповед и друштвена активност изван обреда у тој ситуацији нису могући. Црква мора да пронађе modus vivendi у односу на државу, генерално се уздржавајући од тога да је критикује и пружајући моралну подршку њеним напорима на хуманитарном и социјалном плану. Ту је и кризно подручје Средњег истока, где се православље постепено искорењује са свог историјског и културног тла и где се мора суочити са новом реалношћу као што су Израел, све веће самопоуздање Арапа и, посебно, све снажнији ислам. Чак и у Грчкој, где постоји јединствена древна Православна Црква која је остала званична државна Црква , јавља се све већа напетост између Цркве и државе, са последицама које је у овом тренутку тешко предвидети. И, на крају, Цариградска васељенска патријаршија, духовни и канонски центар православља, приморана је да делује у условима сталних посредних и директних притисака турских власти, које су је у великој мери лишиле домаћег терена. Са изузетком Финске православне Цркве, која, изгледа, ужива пуну слободу и чак привилегије званичне државне Цркве, као да пре свега дијаспору на Западу треба сматрати најактивнијим делом савременог православља. Какав допринос у таквим околностима православље може дати историји човечанства у годинама које долазе?

Прво темељно опажање које се помаља приликом одговарања на ово питање, а на основу испитивања данашње ситуације, јесте следеће: православље учи да живи у условима недостатка спољашње моћи, што је у јасној супротности са прошлошћу, од времена Константина Великог до модерног доба. Црква тако снажно прожета величанственошћу и моћи Византије, Црква коју није успела да уништи ни Отоманска империја, сада мора да експериментише и представља „моћ неколицине“. Православље, дакле, своју историјску улогу у наше време не може имати путем своје традиционалне моћи, већ другим средствима.

Православље више представља начин размишљања и став према постојању него институцију. Као такво, оно има поруку која није без значаја за проблеме што се постављају пред човечанство на крају XX века.

Иако није лако у неколико редова представити богатство тако дуге традиције и древне духовности, неколико тачака – иако малобројних – могу бар послужити као примери.

I. У теологији, као и у литургијском искуству, православље подвлачи идеју заједничарења и реалност заједнице која је изнад појединца. Када је реч ? Богу, источно схватање је увек било светотројично, јер природа Бога и Његово јединство никада нису били посматрани као нешто одређено суштином , већ само личношћу Оца , Бића односног по дефиницији. To наслеђе од грчких Отаца православље је верно сачувало, иако не увек са пуном свешћу ? његовим егзистенцијалним импликацијама. Данас је неопходно објаснити управо те егзистенцијалне импликације светотројичне теологије. Ако је Бог у свом истинском Бићу Тројица, то значи да је Његово Биће конституисано у догађају заједнице и путем тог догађаја. Као што је рекао Свети Василије Велики пре отприлике шеснаест векова – Божија суштина, то јест његово истинско Биће, постоји само у начину постојања и путем тог начина постојања , што подразумева лични однос. Заједница је зато крајња реалност; она гради бића у тој мери да без ње ништа не може постојати.

Тај теолошки и философски принцип мора се истаћи – на општељудском, као и на хришћанском и црквеном плану – у епохи у којој изгледа да људским постојањем доминирају индивидуализам и колективизам.

Човека пре свега треба схватити као личност , то јест идентитет конституисан заједницом, а не као индивидуу схватљиву у самој себи или као део колективистичког тоталитета. Та релациона и заједничарска димензија чини човека иконом Божијом , а не његове умне или етичке одлике, то јест оно што се обично назива личношћу . На црквеном нивоу то има кључну важност у времену у којем су људи све више у потрази за заједницом што су је урбана и технолошка цивилизација, изгледа, уништиле. Црква може одражавати Божије постојање само ако је заиста заједница у сваком погледу: у службама и структури, проповеди и богословљу. Разговори ? еклисиологији који су у току врло озбиљно то узимају у обзир, јер од тога, у највећој мери, зависи будућност Цркве, њено јединство и њен егзистенцијални значај. Православље је већ дало одлучујући допринос у том правцу, а много више ће учинити у будућности.

II. Друга карактеристика православне мисли и духовности са важним егзистенцијалним импликацијама за наше време јесте есхатолошко схватање историје, које је више обележило литургијску и монашку традицију православља него Западних Цркава. Може се рећи да Запад, са својим великим интересовањем за историју, показује историјску условљеност есхатологије, док се на Истоку може говорити ? есхатолошкој условљености историје. Импликације те другачије усмерености постале су поготово очигледне у XX веку. Човек је склон да верује како својим деловањем у историји може створити свет сре ћ е или „царство Божије на земљи“. Различити об л иц и миленаризма обећавали су утопије, што је постепено створило поноре разочарења, а резултат је нихилизам који узима све више маха, нарочито међу младима (сведоци смо снажног утицаја Ничеа у европској мисли данас). Тешко је сагледати алтернативу коју у овој ситуацији може пружити будућност. Може се догодити да западна традиција понуди изворе довољне за проналажење решења, а православље у томе свакако има свој удео. Можда треба предложити да Достојевски замени Ничеа, а да нови реализам суочен са историјом, који у највећој мери озбиљно схвата подређеност човека злу – буде замена за хуманистички оптимизам који је есхатолошка очекивања поставио изван историјског постојања. Православно монаштво које данас поново оживљава и приврженост православља Васкрсењу и евхаристији могу имати посебан значај за будућност.

III. Важан елемент православне традиције јесте њена космичка визија људског назначења. У православљу се спасење никада није схватало као нешто што се односи на изоловано људско биће. И у теологији и, нарочито, у литургијском искуству и Светим тајнама православље прославља искупљење космоса, а не само човека. Спасење човека и преображај природе и творевине су исто, јер је човек, у складу са мишљу грчких Отаца, микрокосмос , чије је назначење неодвојиво повезано са назначењем творевине.

Такво виђење људског би ћ а може имати посебан значај у епохи у којој је човекова употреба природе постала чин господарења и искоришћавања, и то до те мере да је проузрокована еколошка криза. Будући да готово нема сумње у то да је проблем екологије пред којим се човечанство нашло крајем XX века утемељен у западној хришћанској традицији, допринос православног виђења космоса и човековог места у њему постаје значајан за наше време.

IV. Православље у будућности може бити позвано да пружи свој допринос још једном аспекту живота, а ?? је аспект потврђивања културног идентитета . Постоје многобројни знаци да се модерни човек окреће тражењу свог идентитета на основу културне хомогености, уместо на основу космополитске и универзалистичке слике света, на шта га данас приморавају технологија и идеологија. Православље је историјски обликовало различите народе у хомогене културне целине. Данас је очигледно, на основу многих примера, да је, чак и онда када је било каква улога Православне Цркве у друштву била званично негирана, њој тајно и незванично ипак дозвољаван опстанак, зато што је она најважнији чувар културног идентитета једног народа. Систем аутокефалије, ? коме смо опширно говорили, јесте подстицај у том правцу и управо због тога он за православне истовремено представља и могућност и опасност. Ипак, будућност ће показати у којој мери идеологија и технологија могу да разбију културни или етнички идентитет. У том смислу православље може бити један од фактора који ће утицати на ток догађаја.

V. На крају, православље ће на пресудан начин морати да допринесе јединству Цркве. Његов глас у екуменском покрету биће од виталног значаја, ако јединство Цркве треба да обухвати димензију источне традиције. Да би се догодило обострано креативно спајање Истока и Запада, православље треба да се отвори за проблеме нашег времена и надиђе свој стерилни конзервативизам. Оно треба да прилагоди своју структуру својим еклисиолошким принципима и појача напоре, што, додуше, савремена православна теологија већ чини, да испита своје предање и „поново га прихвати“ у светлу данашњих проблема. To се може учинити само у блиској сарадњи са Црквама и теологијом Запада. Сваки будући допринос православља мораће да се односи на труд за јединство Цркве: наиме, само посредством уједињене Цркве хришћанство може имати значај за потребе и тежње човечанства.